U senkama evropske istorije, gde se pamćenje često selektivno oblikuje, postoji rana koja još uvek krvari rana Samudaripena, genocida nad Romima tokom Drugog svetskog rata. Dok svet s pravom pamti Auschwitz, Dachau i Treblinku, ime Porajmos „gutanje“, kako Romi nazivaju svoj holokaust, ostaje tiho, skrajnuto, svedeno na fusnotu u udžbenicima i komemoracijama koje svet deli na „bitne“ i „sporedne“ žrtve.
Procene broja romskih žrtava variraju, ali se veruje da je između 500.000 i 1.500.000 Roma stradalo u koncentracionim logorima, getima, masovnim streljanjima i gasnim komorama. U nacističkoj Nemačkoj, Romi su tretirani kao „asocijalni elementi“, „niža bića“, uz Jevreje proglašeni neprijateljima rase i poretka. Dekret Himlera iz 1938. ozvaničio je njihovu deportaciju, sterilizaciju i eksterminaciju. Bila je to institucionalizovana šizofrenija: politika je govorila o redu, dok je činila masovna ubistva u ime „čistoće“. Bila je to smrt u ime poretka, progresa, nacije.
Ali ono što nas mora više brinuti od prošlosti jeste to koliko je prošlost živa danas, samo bolje našminkana, bolje umrežena i više finansirana.
U današnjoj Evropi i na Balkanu, Romi nisu izloženi gasnim komorama, ali su svakodnevno zatrpani nevidljivim bombama diskriminacije, segregacije i siromaštva. Fašizam više ne nosi svastiku na rukavu, danas dolazi u obliku NGO donatora, strategija za inkluziju i fotografija sa Romima u nacionalnim kostimima. Fašizam se maskira u humanitarnost. On više ne ubija fizički, sada to radi sistemski, sporo, perfidno, uz prateći PR i uz podršku fondova.
U mnogim zemljama, Romi su i dalje getoizirani, njihova deca smeštena u „specijalne škole“, njihovi glasovi kupljeni pred izbore pa zaboravljeni dan posle. Njihove sudbine postaju statistika u tuđim projektima, njihova realnost, dokumentarni sadržaj za festivalske nagrade.
Današnji fašizam je sofisticiran: on ne viče, on šapuće. Ne maršira, već se prikrada. Ne ubija odmah, nego prvo nudi grant, pa formira savet, pa imenuje “romskog koordinatora” bez stvarne moći. I sve to dok se isti ti Romi i dalje bore za pitku vodu, struju, obrazovanje i pravo da ne budu tretirani kao niža bića.
Umetnost fašizma danas je u tome što vas natera da se smešite dok tonete.
I zato je naša dužnost da podignemo glas. Ne iz nostalgije za prošlim stradanjima, već iz odgovornosti za sadašnje živote i buduće generacije. Samudaripen nije istorijska fusnota, on je prolog koji se može ponoviti, samo u novom ruhu, sa savremenom koreografijom politike i fondovske “solidarnosti”.
Ako danas ćutimo, dok Rome tretiraju kao “projektne korisnike”, dok ih gase ne gasom, već ravnodušnošću i cinizmom, mi postajemo saučesnici u jednom novom, digitalno-sterilisanom holokaustu.
Naša civilizacija se meri time kako tretira one najranjivije. Ako i dalje govorimo o Romima samo kroz prizmu integracije, a ne dostojanstva, onda smo daleko od Evrope u koju se kunemo.
I zato: ne zaboravi Samudaripen. Jer on se možda više ne dešava sa uniformama, ali se i dalje događa u odelima, kamerama i ćutanjem.
Rominfomedia/Milorad Popović
