BBC na srpskom/Tatjana Đorđević Simić
Sedi u fotelji naslonjenoj na oronulu fasadu njegove nove kuće.
Kad nas je video kako se približavamo, gasi cigaretu i sa osmehom na licu nas poziva da uđemo unutra.
„Čekam vas već sat vremena.
„Već sam se uplašio da niste promašili put. Niko više ne zna gde živim, sele.“
„Koliko si lepa, sele. Zar je prošlo već dve godine od kada smo se poslednji put videli? A vidi koliko si lepa, sele moja“, grli i ljubi Ivanu, moju drugaricu crvene kose, koja mi je pomogla da realizujemo ovaj intervju.
Iako nisu nikakav rod, Jovica je zove sestrom.
Sedamo za svečani sto uske dnevne sobe.
Na sebi ima crvenu košulju i šarenu kravatu sa zlatnim ornamentima.
Na svakoj šaci po jedan veliki zlatni prsten.
Njegova ćerka Laura se smeši i ćuti.
Poslužuje nas kafom, sokom i rakijom.
„Anđelina je gore na spratu, ako hoćeš možeš da odeš da je pozdraviš“, kaže Ivani, koja drvenim stepenicama odlazi na sprat iznad.
Čuje se kikot mnogobrojne dece.
Jedno od njih dolazi i seda dedi u krilo.
„Ovaj mi se unuk zove Kristijan. Ima pet godina. A imam ih još trideset, svuda po svetu.
„Imao sam osmoro dece. Dvojica sinova su mi umrla“, izgovara spuštajući glavu, te pali novu cigaretu.
Ceo tekst intervju možete pročitati na portalu BBC na srpskom klikom OVDE.
