“Male leskovačke priče” je prva knjiga leskovačkog pisca Aleksandra Stojanovića Kana, koja je prema njegovim rečima nastala godinama unazad, a koja je juče promovisana u Marfi pabu u Leskovacu.
Prema rečima autora, u principu se radi o zbirci priča o Leskovcu, a knjiga nosi taj naziv jer ih piše Leskovčanin. Nisu isključivo o Leskovcu, već i o mnogim motivima koji određuju ljudske sudbine, kako kod nas na jugu, tako i širom Srbije, a zašto da ne, i širom sveta.
„Inspiracija su mi bili razni motivi, prolaznost, kajanje, ljubav, ali sa autentičnim leskovačkim prizvukom. Opet, ne toliko po dijalektu i žargonu, koliko po nekom sentimentu, osećaju, zabludama, svim našim samoćama. Ovo je nekako moj osvrt za tim vremenima koje prolazi mimo nas, bez da mi možemo da učestvujemo u tom procesu. To je i neka, u krajnjoj liniji, moja potreba da ostavim neki pisani trag o svom postojanju. Život je nepredvidljivo čudo, vrlo često je inspirativan, zanimljiv, ali je često i tragičan, tako da je ovo samo moj pokušaj da pružim svetu neki doprinos u skladu sa svojim talentima i afinitetima. Trudio sam se da u knjigu unesem nešto najbolje što sam imao u poslednjih 6-7 godina. To je, uostalom, i za ljude koji vole i poštuju ono što pišem. Nadam se da će moja knjiga doprineti i da ljudi van juga Srbije, počnu da na nas iz ovog dela zemlje počnu da gledaju van klasičnih stereotipa, po kojima južnjaci služe samo za podsmevanje. Talenat i mašta su u ovom delu Srbije pustili duboke korene”, kazao je Stojanović.
O samoj knjizi i autoru, kao recezent u hardcore na promociji je govorio urednik nedeljnika Nova naša reč Nikola Milićević.
Jako tematske raznorodne, Stijanovićeve priče u Zbirci 32., osim prideva leskovačke u naslovu knjige imaju bar još dva vezna tkiva, rskošni jezik dijalekta koji autor upotrebljava u trenucima kada treba popuniti jezičke gafove koji se normalnim književnim jezikom ne mogu da izraze što pročama daje poseban kolorit i gotovo u svim pričama prisutan čemer, po zvom značenju mnogo snažni i za čitaoca uverljiviji pridev od onoga sa sličnim, ali ne istim značenjem tegoba. Koristeći ova dva načina konstrukcije atmosfere i potrebnog objašnjenja događaja autor kao da insistira na svojoj odanosti ljudima i podneblju sa koga potiče, ukazujući da je svojim pristupom životu bliži nepravedno proskrebovanoj teoriji „krvi i tla“, zapravo, tradicionalnim vrednostima nego globalizaciji standarda čije tragične posledice doživljavamo upravo ovih dana“, objasnio je Milićević.
Stojanović je studirao u Beogradu gde je ostao da živi i radi, ali kaže da ga i dalje vežu izuzetno čvrste veze sa ovim delom Srbije.
