. „Leskovčani mnogo vole sir i proizvode od mleka,ponajviše u regionu juga Srbije,onoliko koliko vole svoju pljeskavicu, ćevapčiće,ražnjiće i duge proizvode od mesa,a da to nepriznaju“…,reče nam najpoznatiji majstor za „Svrljiški belmuž“ Ninoslav Randjelović, viušestruki pobednik tamošnje „Svrljiške belmužijade“.
Randjelovića smo upoznali na poslednjoj „Manifestaciji leskovačkog roštilja i gurmanluka“, na izložbi etnohrane, odmah na ulazu u etno-kompleks „Šop Djokić“,u dvorištu leskovačke Turističke organizacije-TOL.
Veoma pažljivo i uporno sa povećom drvenom varjačom on meša belmuž u kazanu i reče„mora da ne zagori“…
„Belmuž je „Srpska vijagra“,(smeh) ko je stalno konzumira ne treba da brine za svoje zdravlje… Pravi se od tek prvrelog ovčijeg sira i finog belohg projinog brašna,i to se duže vreme ovako ukuvava sve dok se masa ne sjedini i bude blago rastegljiva…“,objašnjava nam Randjelović.
Ovaj vrhunski majstor i ugledni svrljiški privrednik ističe za kvalitet ovog proizvoda slobodnu ispašu „Svrljiške ovce“ na obroincima okolnih planina, ali i tradiciju spremanja ovog delikatesa.
Mi kao nezvanično saznajemo i, u šali sa Randjelovićem, ističemo „da su Svrljižani i Leskovčani navodno mladja braća Piroćanaca i Škotlandjana po štedljivosti i tvrdičluku“, navodno se ovaj belmuž na svrljiškim slavama servira topao mnogo pre jagnjeg pečenja, kako bi gosti što manje pojeli pečenje da ono ostane domaćinu do sledeće slave,a gosti se najeli se belmuža“…
Uz osmeh Randjelović priznaje i na kraju našeg susreta, u leskovačkom etno-kompleksu TOL-a, reče da ova dva grada boljim povezivanjem mogu brojnim turistima koji im doalze da ponude mnogo više no danas a na dobrobit uzgajivača stoke i malih proizvodjača zdrave hrane.
Tomislav Stevanović
