Ministarstvo prosvete i ove školske godine nastavlja sa merama podrške romskim učenicima i studentima kroz stipendije i učeničke i studentske kredite. U sprovođenju ovih mera učestvuje i Nacionalni savet romske nacionalne manjine, dok je sa lokalnog nivoa podrška predstavljena kroz učešće predstavnika Gradske uprave Leskovca i drugih lokalnih institucija.
Međutim, otvara se pitanje koje se često izgubi iza saopštenja o novim konkursima i broju stipendija: šta je konkretno urađeno da se položaj romskih učenika dugoročno promeni i koliko su postojeće mere zaista dale rezultate?
Na konferenciji za novinare u Leskovcu član Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine Miroslav Alilović govorio je o aktuelnim merama podrške, dok je koordinatorka za romska pitanja u Gradskoj upravi Leskovca Aleksandra Stojanović predstavila ulogu lokalne samouprave.
Prema rečima Miroslava Alilovića, stipendije predstavljaju značajan oblik motivacije za unapređivanje obrazovanja romske dece, posebno imajući u vidu da do osipanja iz obrazovnog sistema često dolazi tokom srednje škole.
Alilović je ukazao i na potrebu angažovanja pedagoških asistenata u srednjim školama, koji bi trebalo da budu spona između roditelja i obrazovnih ustanova.
I upravo tu počinje mnogo ozbiljnija tema.
Jer stipendije same po sebi ne rešavaju problem napuštanja školovanja. One mogu da pomognu porodici i učeniku, ali ne mogu da zamene sistemsku podršku, rad sa roditeljima, podršku u školi i kontinuirano praćenje dece koja su u riziku od napuštanja obrazovanja.
ROMinfomedia je zato postavila pitanje direktno članu Nacionalnog saveta: koja je konkretna uloga Nacionalnog saveta na lokalnom nivou i koji su rezultati ostvareni tokom četiri godine mandata?
Umesto preciznog pregleda rezultata, konkretnih brojki i jasno navedenih promena koje su ostvarene na lokalnom nivou, odgovori su se uglavnom vratili na ono što je već poznato – nastavak programa pedagoških asistenata i zdravstvenih medijatora, razgovore sa nadležnim ministarstvima i zalaganje za poboljšanje njihovog položaja.
To nije beznačajno, ali nije ni odgovor na pitanje o rezultatima četvorogodišnjeg rada.
Posebno je važno što se deo problema o kojima se danas govori ne pojavljuje prvi put. Potreba za većim brojem pedagoških asistenata, stabilnijim radnim statusom zdravstvenih medijatora i sprečavanjem napuštanja škole poznata je godinama.
Zato se opravdano postavlja pitanje da li građani ponovo slušaju obećanja o rešavanju problema koji se već godinama ponavljaju, dok konkretni pomaci izostaju.
Alilović je naveo da je Nacionalni savet radio na tome da se nastavi program pedagoških asistenata i zdravstvenih medijatora, kao i da se sa nadležnim ministarstvima razgovaralo o nastavku i unapređenju tih programa.
Posebno je istaknuta potreba da pedagoški asistenti i zdravstveni medijatori dobiju stabilniji radni status, umesto da njihov angažman zavisi od ugovora koji se obnavljaju na nekoliko meseci ili godinu dana.
To je problem koji traje godinama.
Ako država prepoznaje pedagoške asistente i zdravstvene medijatore kao važne za uključivanje Roma u obrazovni i zdravstveni sistem, postavlja se pitanje zbog čega njihov radni status i dalje nije trajno i sistemski uređen.
Još važnije pitanje jeste koliko ljudi na terenu može da pokrije potrebe romske zajednice.
Alilović je ukazao na nesrazmeru između broja stanovnika i broja angažovanih zdravstvenih medijatora i pedagoških asistenata, naglašavajući da postojeći kapaciteti nisu dovoljni da odgovore na sve potrebe.
Upravo zato nije dovoljno svake godine objaviti novi konkurs za stipendije i predstaviti ga kao novu meru podrške.
Ako se isti problemi ponavljaju iz godine u godinu – napuštanje škole, nedovoljan broj pedagoških asistenata, nesiguran radni status i nedovoljna podrška porodicama – onda javnost ima pravo da pita šta je promenjeno tokom prethodne četiri godine.
Nacionalni savet romske nacionalne manjine ima savetodavnu ulogu, što ograničava njegova direktna izvršna ovlašćenja. Ali savetodavna uloga ne znači da javnost ne treba da traži rezultate, inicijative i odgovore na probleme sa kojima se romska zajednica svakodnevno suočava.
Posebno u Leskovcu, gde se pitanja obrazovanja, socijalne zaštite, zapošljavanja i uključivanja Roma u institucije godinama ponavljaju, potrebno je mnogo više od predstavljanja postojećih državnih programa.
Potrebno je jasno reći: koliko je učenika zadržano u obrazovanju, koliko je dece uz podršku pedagoških asistenata završilo školu, koliko je srednjoškolaca sprečeno da napusti obrazovanje i šta je konkretno Nacionalni savet inicirao da bi se ti rezultati poboljšali?
Na ta pitanja, međutim, javnost na konferenciji nije dobila precizan odgovor. Umesto konkretnih podataka o rezultatima, čule su se uglavnom poruke o nastavku aktivnosti i zalaganju da se postojeći programi prošire i unaprede.
A upravo je tu razlika između obećanja i rezultata.
Nije sporno da treba nastaviti dobre programe. Sporno je ako se godinama ponavljaju iste najave, dok se problemi zbog kojih su programi uvedeni i dalje nalaze na početku liste prioriteta.
Jer stipendija može da pomogne jednom učeniku da nastavi školovanje. Pedagoški asistent može da pomogne detetu da ostane u sistemu. Zdravstveni medijator može da poveže porodicu sa zdravstvenim sistemom.
Ali ako se isti problemi ponavljaju iz godine u godinu, onda se mora postaviti pitanje da li se problem samo ublažava ili se zaista rešava.
ROMinfomedia će zato pratiti ne samo koliko je stipendija dodeljeno, već i šta se događa sa učenicima nakon što podrška bude isplaćena.
Jer romskoj zajednici nisu potrebne samo mere koje dobro zvuče u saopštenjima. Potrebni su merljivi rezultati, odgovornost institucija i sistem koji će omogućiti da dete ostane u školi, završi obrazovanje i dobije realnu šansu za dostojanstven život.
Zoran Saitović
ROMinfomedia
