U javnosti su se prethodnih dana pojavile brojne reakcije zbog romske svadbe u Leskovcu, tokom koje je, zbog velikog broja gostiju i svadbarske kolone, privremeno bio otežan saobraćaj u tri gradske ulice u naselju Slavko Zlatanović. Pojedini građani podneli su prijave policiji, dok su društvene mreže bile preplavljene komentarima – od opravdanih pitanja o poštovanju saobraćajnih propisa do otvorenog govora mržnje usmerenog prema Romima.
Umesto rasprave o tome da li su organizatori prekršili propise i da li je policija trebalo drugačije da reaguje, deo javnosti odlučio je da odgovornost pripiše čitavom jednom narodu. Upravo tu prestaje kritika, a počinje diskriminacija.
Niko nema pravo da blokira saobraćaj mimo zakona, bez obzira na to da li je u pitanju romska svadba, kolona svatova, politički skup, protest ili sportsko slavlje. Zakon mora da važi jednako za sve i policija je dužna da utvrdi da li je bilo prekršaja. Međutim, odgovornost pojedinaca ne može biti izgovor za vređanje čitave zajednice.
Na društvenim mrežama mogli su se pročitati komentari poput: „Treba ih sve proterati“, „Za njih zakon ne postoji“, „Ovo samo oni rade“ ili „Grad je njihov“. Takve poruke nisu kritika događaja već primeri govora mržnje, jer pozivaju na diskriminaciju i stvaraju atmosferu netrpeljivosti prema ljudima samo zbog njihove nacionalne pripadnosti.
Postavlja se pitanje zašto isti standardi često ne važe kada su u pitanju druge vrste okupljanja. U Srbiji se godinama organizuju masovna veselja, svadbe, dočeci sportista, politički skupovi, litije, protesti ili koncerti koji takođe privremeno zatvaraju ulice ili usporavaju saobraćaj. Tada se uglavnom govori o organizaciji događaja, a retko o kolektivnoj krivici naroda kojem učesnici pripadaju.
Zato je važno razdvojiti dva pitanja. Prvo je da li su prekršeni propisi i to treba da utvrde nadležni organi. Drugo je da li je prihvatljivo širiti mržnju prema čitavoj zajednici zbog postupaka pojedinaca. Odgovor na drugo pitanje mora biti jasan – nije.
Društvo koje se više uznemiri zbog muzike, trubača i svadbarskog veselja nego zbog korupcije, siromaštva, odlaska mladih, nasilja ili pljačke javnog novca, trebalo bi da se zapita šta su mu zaista prioriteti. Mnogo je opasnije kada se milijarde gube kroz zloupotrebe, kada građani ostaju bez posla ili kada se vode ratovi u kojima stradaju ljudi, nego kada neko nekoliko minuta čeka da prođe svadbena kolona.
Veselje nije neprijatelj društva. Ako je bilo prekršaja, oni treba da budu sankcionisani u skladu sa zakonom. Ali mnogo veća opasnost od jedne bučne svadbe jeste normalizacija mržnje. Jer ulica koja se na kratko zatvori može ponovo da se otvori za nekoliko minuta. Kada se zatvori prostor za toleranciju, dijalog i međusobno poštovanje, posledice ostaju mnogo duže.
Pravo pitanje zato nije da li je svadba bila preglasna ili da li je saobraćaj bio usporen. Pravo pitanje je kakvo društvo želimo – ono u kojem će ljudi biti osuđivani zbog svojih postupaka ili ono u kojem će biti proglašavani krivima samo zato što pripadaju određenoj nacionalnoj zajednici.
Bolje je da grad odjekuje od pesme, trube i veselja nego od sirena za uzbunu, ratova, mržnje i priča o tome kako je nestao još jedan deo javnog novca. Veselje prolazi za jedan dan. Mržnja, ako se ne zaustavi, ostavlja posledice koje traju godinama.
Zoran Saitović
