Piše: Milorad Popović
Tokom nedavne posete Beogradu, zajedno sa koleginicom Marinom Simeunović i kolegom, reporterom iz Italije Danijelom Stefanicijem, novinarom prestižnog italijanskog magazina Grand Tour, obišli smo romska naselja Antena, Reva 1, Reva 2, Čukarica–Magistrala i Šuma. Ta ista naselja obišli smo i prošle godine. Razlika je bolna — slika je danas teža, sumornija i poraznija.
U pojedinim delovima naselja deponije se nalaze na svega metar od kuća. Blato, otpad, improvizovani priključci za vodu i struju, deca bez bezbednog prostora za igru, porodice bez elementarnih uslova za život. Ovo nije senzacionalizam. Ovo je realnost glavnog grada jedne evropske države kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Decenije strategija bez vidljivih rezultata nisu donele suštinske promene. Postavlja se pitanje — zašto?
Republika Srbija usvaja strategije za unapređenje položaja Roma još od 2009. godine, a važeća Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja (2022–2030) formalno predviđa unapređenje stanovanja, obrazovanja, zapošljavanja i zdravstvene zaštite. Međutim, obilazak terena pokazuje dubok raskorak između dokumenata i stvarnosti.
Ako su iza nas decenije strateškog planiranja, a slike sa terena su iste ili gore, onda je legitimno pitati: gde je sistem zakazao? Ko pregovara u ime romske zajednice? Ko prati realizaciju mera? Ko snosi odgovornost?
Jer ovo nisu samo slike siromaštva. Ovo su slike institucionalne neefikasnosti i nedovoljne političke volje.
Ali deo odgovornosti je i unutar same zajednice. Vreme je za iskren razgovor: zašto smo i dalje projekat koji traje unedogled?
Ovaj tekst nije usmeren samo ka institucijama. On je i apel romskim aktivistima, romskim političarima i predstavnicima u lokalnim i državnim institucijama.
Vreme simboličnih sastanaka, fotografija i deklarativnih obećanja je prošlo. Ako su romska naselja i dalje bez kanalizacije, bez planske urbanizacije i bez održivih rešenja za stanovanje, onda nešto radimo pogrešno. Ili pregovaramo slabo. Ili pristajemo na minimum minimuma.
Ne možemo govoriti o dostojanstvu, a zatvarati oči pred činjenicom da se otpad odlaže tik uz kuće. Socijalna isključenost jeste realnost, ali ni elementarna higijena i kultura stanovanja ne mogu biti prepuštene stihiji. Rad sa zajednicom mora biti kontinuiran, ozbiljan i sistemski. Edukacija, podrška i odgovornost moraju ići paralelno sa infrastrukturnim ulaganjima.
Bez toga, svaka strategija ostaje mrtvo slovo na papiru.
Iza statistike stoje ljudi — često svedeni na broj, vidljiv samo kada zatreba zbog izbora.
U tim naseljima žive Romi sa Kosova, juga Srbije, istoka i zapada zemlje. Ljudi koji su napustili rodna mesta bežeći od siromaštva, diskriminacije, a neretko i konflikta. Došli su u Beograd tražeći šansu, a dočekao ih je život bez uslova. I starosedelačke romske porodice dele istu sudbinu, kao i generacije dece koja se rađaju i odrastaju u tim naseljima.
Malo ko se zapita koliko je teško ostaviti sve i doći u velegrad bez sigurnosti, bez mreže podrške, bez posla. A još je teže kada se suočite sa predrasudom pre nego sa prilikom.
Njihove životne priče su teške, često dramatične i složene. Ali retko se čuju. Umesto slušanja dolazi osuda. Umesto razumevanja, uvreda. Umesto politike uključivanja — politika uklanjanja.
Poseban problem predstavljaju prinudna iseljavanja neformalnih naselja. U praksi se porodice neretko iseljavaju bez adekvatne i trajne alternative. Na to ukazuje i organizacija Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11, koja je skrenula pažnju na nedavno prinudno iseljenje četiri romske porodice iz neformalnog naselja u Dunavskoj ulici na Dorćolu.
Kada se ljudi, sa decom, ostave bez krova nad glavom, rezultat nije integracija — već novo neformalno naselje na drugoj lokaciji.
Tako nastaje začarani krug: rušenje – preseljenje – nova mahala – nova stigmatizacija – novo rušenje.
Bez dugoročnih, planskih i humanih rešenja u oblasti socijalnog stanovanja, ovaj ciklus će se nastaviti.
Ovo nije samo romsko pitanje. Ovo je pitanje društva.
Ako u Beogradu postoje delovi grada koji liče na humanitarnu zonu, onda je to poraz svih nas — i institucija i zajednice. Potrebna je hitna koordinacija između grada, nadležnih ministarstava, centara za socijalni rad, obrazovnih i zdravstvenih institucija, ali i autentičnih predstavnika romske zajednice.
Potrebno je:
– sistemsko rešavanje pitanja stanovanja
– kontinuiran rad na obrazovanju i zapošljavanju
– jasna odgovornost za sprovođenje usvojenih strategija
– otvoren dijalog sa zajednicom, bez paternalizma i populizma
A svima koji olako osuđuju, vređaju i stigmatizuju Rome — jedno pitanje: da li ste ikada ušli u ta naselja i saslušali ljude? Ako u nama postoji minimum ljudskosti, onda moramo prvo da razumemo, pa tek onda da sudimo.
Jer dostojanstvo nije etnička kategorija.
Ono je ljudsko pravo.
Slike koje smo zabeležili nisu samo slike romskih naselja. To su slike našeg društva — ogledalo u koje više ne smemo da gledamo bez reakcije.
Photo: Danielle Stefanici
Rominfomedia/Milorad Popović
