Čak 85,5% učesnica u anketi Regionalne informativne agencije JUGpress je reklo da za sebe smatra da su preživele akušersko nasilje.
Ovo istraživanje je imalo za cilj da istraži iskustva žena koje su preživele akušersko nasilje na
teritoriji Srbije a 190 žena nam je do sada poslalo svoje priče o tome šta su preživele.
Na pitanje „šta se desilo“, odgovori su raznoliki, ali se mogu razvrstati u nekoliko grupa. Žene
svedoče o tome da su na porođaju doživele nešto od sledećih stvari (uglavom govore o
kombinaciji više ovih stvari): fizičko nasilje, etničke uvrede, zanemarivanje deteta,
zanemarivanje deteta i žene tokom rizičnog porođaja, prebacivanje krivice za težak porođaj na
ženu, višednevna patnja, nemar jer nije “njihova pacijentkinja”, skoro smrt deteta, minimalna
nega nakon porođaja, nemar za život majke i deteta (mnoge žene da bi opisale svoje iskustvo
porođaja su koristile rečenice poput “dete i ja smo jedva izvukli živu glavu”), grubo postupanje
prema ženi i detetu, uskraćivanje informacija, zanemarivanje, nepoštovanje, vređanje, psovanje,
psihičko zlostavljanje, zastrašivanje, uskraćivanje fizičke pomoći, ismevanje, nasilno postupanje
sa telom porodilje. krađa, uskraćivanje terapije, infekcija zbog nebrige osoblja, omalovažavanje,
ignorisanje simptoma, fizičko nasilje pri porođaju, i slično. Žene često navode da su se zbog
tretmana lekara i medicinskog osoblja osećale dehumanizovano, kao životinja ili stvar. Čitave
priče nekih od njih biće objavljene u narednom periodu.
Na pitanje kako su se osećale zbog toga što se desilo, ispitanice su govorile o osećanju nemoći i
bespomoćnosti; strahu i prestravljenosti; osećanju poniženja, panike, jeze, trauma za ceo život;
ećanju sramote, bezvrednosti, stida, strah za život deteta i sopstveni život, osećanju besa,
razočarenja, frustriranosti, depresivnom, suicidnom osećanju, osećanju beznadežnosti, osećanju
poraženosti, ugroženosti, nebezbednosti, nesigurnosti, tužno, slomljeno, žalosno, povređeno,
dehumanizovano, zbunjeno, u šoku; iznevereno, izdano, prevareno; razočarano u sistem i
medicinsko osoblje; osećaj krivice, optuživanje sebe; iscrpljeno, izmučeno, “kao životinja, kao
stvar, kao ništa”
“Kao svinja pred klanje bukvalno”
“Kao da nisam ljudsko biće, kao da sam stvar”
“Kao govno”
“Bilo me je sramota misleći da sam ja kriva”
“Užasno, čak sam krivila moje maleno sićušno dete za sve”
“Užasno, 2 godine mi je bilo muka kada prođem pored kliničkog centra”
“Još nisam otišla na kontrolu zbog pretrpljenog straha”
“Nisam imala poverenja ni u sestre ni u lekare”
“Osećaj da neko drugi odlučuje o mom telu kao o objektu”
“U tom trenutku ste toliko slabi i preosetljivi da jedino za šta imate snage je da prikrivate
suze kako biste izbegli kometare tipa: ‘kad si se je*ala nisi plakala’ i ostale izjave u tom
stilu. Sada, posle tri godine, i sa ovom snagom, grmelo bi porodilište.”
“Četiri dana u bolnici nakon porođaja osećala sam se kao krava koja se otelila. Ne znam
kako bih opisala. Ali svakako ne kao ŽENA, MAJKA I LJUDSKO BIĆE.”
“Jako istrumirano, imala sam osećaj da sam doživela najgore zlostavljanje u svom životu.
Taj osećaj je nadjačao radost koju sam trebala da osećam jer sam postala majka.”
“U tom trenutku sam se osećala tako bespomoćno, jadno i uplašeno, dok sam ljude koji
nemaju trunku empatije u sebi molila za pomoć i razumevanje, a najradije bih ih pljunula
u lice. Žalim svako izvinjenje koje sam im te noći uputila.”
“Ne verujem u boga, ali sam mu se molila da preživim. Nisam smela da zatvorim oči jer
sam se plašila da ne umrem, tako da praktično danima nisam spavala, nisam imala
poverenja ni u sestre ni u lekare.”
VIŠE OD 61 POSTO UČESNICA U ANKETI SE I DALJE OSEĆA IZUZETNO NELAGODNO
Na pitanje kako se oseća kada priča o tome što se dogodilo (a što se može smatrati akušerskim
nasiljem), više od 61% učesnica je odgovorilo da se oseća izuzetno nelagodno, 22% je reklo da
oseća malu nelagodu kada priča o tome, 7% je reklo da im je potpuno u redu da pričaju o tome
što se desilo, dok su ostali odgovori raznorodni, ali su se mogu svrstati u sledeće: „besna sam,
zato želim da pričam o ovome i upozorim druge mame“, „osećam se tužno, besno, bezvredno,
poniženo i osramoćeno“, „osećam tugu, razočarenje, nevericu“, „osećam se poniženo“, „osećam
se istraumirano, na pomen porođaja počnem da drhtim jer mi se javljaju slike mog porođaja“,
„tužno, mislila sam da ću umreti i nikada neću videti svoje prvorođeno dete, a sada kad pričam o
tome osećam se isto kao tada“.
Skoro 43% oseća bes kada se seti svog porođaja zbog pretrpljenog akušerskog nasilja, 31% kaže
da je tuga dominantno osećanje koje kod njih budi sećanje na porođaj, skoro 17% oseća sramotu,
7,5% oseća grižu savest. Među ostalim odgovorima zastupljeni su sledeći: „osećam se nemoćno i
poniženo“, „osećam poniženje, nemar, bio mi je ugrožen život, osećam traumu koju moram da
nosim do kraja života“, „osećam sve što je prethodno navedeno (bes, tugu, sramotu, grižu
savest)“, „osećam se grozno, bilo je potrebno da prođu dve godine da prebolim to što se desilo i
da se ne uznemirim svaki put kada čujem reč porođaj“, „nakon toga, odlučila sam da više neću
rađati, i običan ginekološki pregled mi je traumatičan, iako sada imam sjajnu doktoricu, one slike
i reči mi ne izlaze iz glave“…
Kod 61,5% učesnica, porodica i prijatelji znaju tačno šta su doživele tokom porođaja. Kod 18,5%
žena, porodica i prijatelji znaju ponešto od toga što im se desilo, a kod 20% ispitanica, neko od
njihovih prijatelja i porodice znaju šta se desilo, a neki ne znaju.
OKOLINA IH NE RAZUME DO KRAJA
Skoro 33% učesnica u anketi je reklo da se oseća kao da ljudi iz njihove okoline u potpunosti
razumeju šta su preživele, 35,5 je reklo da njihova najbliža okolina ne razume do kraja, ali da se
njihovi bliski ljudi trude da razumeju šta su preživele, 15,5% učesnica je reklo da nikada nije
naišlo na razumevanje od strane bilo koje osobe koja nije i sama doživela akušersko nasilje,
12,5% ne zna da li ih drugi razumeju. Manji broj učesnica je reklo da je kod nekih ljudi iz svoje
bliske okoline naišlo na razumevanje, a kod nekih nije; bilo je onih koje su rekle da nisu pričale
o tome sa ljudima pa nisu sigurne da li ih okolina razume; dobili smo i odgovor „osuđivali su me
i podsmevali mi se na početku, jer su im iz bolnice rekli da sam super prošla na porođaju, ali da
sam razmažena. Nisu mi verovali. Mnogo kasnije su razumeli.“
Skoro 47% je reklo da im je u svemu što su proživele najviše pomoglo to što su dobile
razumevanje nekih dragih i bliskih ljudi. Više od 21% ispitanica je reklo da im je nerazumevanje
koje su dobile u svojoj okolini dodatno pogoršalo stanje posle proživljenog akušerskog nasilja.
Blizu 17% učesnica reklo je da razumevanje/nerazumevanje okoline uopšte nije uticalo na njih, a
blizu 13% nije bilo sigurno da li je ovo uticalo. Dodatni odgovori koje smo dobili glase:
„razočarana sam ravnodušnošću okoline prema tome što sam preživela“, „nisam pridavala toliki
značaj ovome jer nisam znala kako treba da se ponaša akušer“, „Onaj ko to nije prošao ne može
da razume i to je okej“, „ja sam posle toga bila u konstantnom strahu za bebu i sebe. Bilo je
svakakvih priča. Upala sam i u depresiju, ali tamo nije bilo nikoga ko bi mi objasnio ono što se
događa, što ne znam, ko bi mi pružio podršku“.
ŽENE SE ODLUČUJU DA ZBOG AKUŠERSKOG NASILJA VIŠE NE RAĐAJU
Čak 51% ispitanica reklo je da su neke životne planove menjale nakon proživljenog akušerskog
nasilja. Više od 29% učesnica je reklo da nije promenilo nijedan životni plan zbog akušerskog
nasilja koje su preživele. Među ostalim odgovorima, najčešći su: „odlučila sam da nakon takvog
iskustva nemam više dece“, „još uvek se ne usuđujem da ostanem u drugom stanju, iako sam
prethodno želela još dece“, „zbog posledica koje vučem sa porođaja ne mogu da radim, ne smem
da stojim dugo“, „ostala sam unakažena“, „moje dete vežba ruku svakog dana, improvizovali
smo bazen u kućnim uslovima kako bi plivanjem aktivirao mišiće „obolele“ ruke“, „fizijatri kažu
da će nam svakodnevne fizikalne terapije biti stil života naredne 3-4 godine. Život nam se sveo
na terapiju, lekare, patnju zbog napaćenog deteta“.
Više of 69% ispitanica reklo je da je ovaj događaj promenio neke njihove životne stavove i
ponašanja, skoro 23% ne može da oceni da li je uticao, a skoro 8% kaže da nije promenio.
Kada su pričale o tome koje su svoje stavove i razmišljanja promenile nakon iskustva akušerskog
nasilja, preovladdavaju sledeći odgovori: „više nemam nikakvo poštovanje prema lekarima i
medicinskom osoblju“, „odlučila sam da ne rađam više dece, iako sam ranije želela mnogo
dece“, „doživim retraumatizaciju kada se pominju ove teme i zaštitnički sam nastrojena prema
trudnicama“, „ranije sam mislila da se u porodilište ide srećan jer ideš da doneseš na svet novi
život… sad strepim za svaku trudnicu koja treba da ode da se porađa“, „više ne mislim da su
lekari bogovi, već da je njihova glavna obaveza da poštuju pacijente“, „edukovala sam se i sada
pre odlaska kod bilo kog lekara sebe pripremim, da ako me neko napadne znam kako da
uzvratim“, „do tog trenutka sam mislila da sa porodiljama i bebama rade ljudi sa empatijom.
Sada više to ne mislim“, „lekarka sam i strašno sam razočarana u kolege, očigledno nismo svi
polagali istu zakletvu“, „jako sam besna, svađam se konstantno sa svima, više ništa ne trpim
nikome“, „mnogo više poštujem majke i mnogo više slušam žene koje imaju nešto da kažu i
požale se. Verujem ženama mnogo više kada se žale“, „izbegavam državno zdravstvo jer želim
tretman dostojan čoveka“, „smatrala sam da mi ne treba veza za porođaj, a sad svim trudnicama
govorim da moraju da imaju vezu u bolnici, bilo kakvu, ali da po svaku cenu nađu vezu“,
„shvatila sam da se u našem „besplatnom“ zdravlju sve plaća – ili morate da platite, ili dda imate
vezu, ali na kraju se sve svodi na novac i poklone“, „počela sam da pijem antidepresive“,
„povećalo mi je strah od doktora iz svih oblasti i izazvalo anksioznost“. Slede još neki
odogovori:
„Pre porodjaja bila sam stava da sigurno nije tako lose kod nas u porodilistu kao sto pricaju,
okej, jesu uslovi stvarno katastrofa i nisu nimalo ljudski, ali sam mislila da su barem doktori
dobri, ali posle mog iskustva shvatila sam da su ginekolozi u nasem porodilistu izgubili svu
ljudskost, da apsolutno vise nikada ne planiram da krocim u onu ustanovu, radi svoje
bezbednosti i bezbednosti moje sledece bebe. Mislim da nijedna zena ne zasluzuje onakvo
ophodjenje u svojim najranjivijim trenucima i nazalost moj porodjaj je bio sve sem jedne lepe
uspomene. Unistili su mi najbitniji dogadjaj u mom zivotu, dolazak moje cerke na svet i za to im
nikad necu oprostiti!” ,
“Samopouzdanje nestalo,stalni strah,nepoverenje u doktore.Dobila sam bakteriju bolnicku na
porodjaju koja je izazvala sterilitet i dr.komplikacije.”,
“Sebi ne mogu da oprostim što sam ćutala i dozvolila da se prema meni ponašaju tako. To se
sada promenilo, na žalost kod lekara odlazim sada “spremna za svađu”. Spremna da na svako
negativno ponašanje imam odgovor, glas, pretnju.”
“Stav da treba rađati i imati veliku porodicu. Da su deca bogatstvo. Sad ako se neko koleba i
plaši, potrudim se da znaju da imaju razloga da se plaše”
“Za sledeću trudnoću i porođaj sam tražila da moj lekar bude prisutan. Ranije mi to nije bilo
bitno ,smatrala sa da su svi stručni.”
“Za drugi porodjaj se spremam tako sto sam pohvatala sve moguce i nemoguce veze koje imam.
Verovatno cu spremiti i novac. U porodilistu su bolje prosle porodilje koje su imale sta da tutnu
sestri ili doktoru”
“Zanemela sam pred nepravdom, u mene je ušao strah od lekara, strah od života, i dan danas me
prožima i ne mogu da se oslobodim toga”
“Od tog događaja, osećam se potpuno nebezbedno i nepoverljivo prema lekarima.”
KOJE POSLEDICE OSEĆAJU?
Od ukupnog broja ispitanica, 28% smatra da ovaj događaj na sreću nije ostavio neke trajne
posledice po njih, skoro 33% ne zna da li je ostavio neke posledice, a ostale kao posledice
navode: anksioznost, bes, strah, osećaj bespomoćnosti, bol, rane, oštećenje nerava, bronchitis,
hemoroide, depresiju, napade panike, sterilitet izazvan bolničkom bakterijom koja je dobijena na
porođaju, nekontrolisano mokrenje, “ne želim više da rađam”, nisko samopouzdanje, mržnja
prema sopstvenom telu, tuga koja je i dalje prisutna, noćne more, mučnina kada god moram na
pregled kod ginekologa, “osećam se istraumirano i kao da na momente nisam pri sebi”, “dok
odgovaram na pitanja steže me u grudima – psihičke posledice”, “povreda kičme na porođaju,
postporođajna depresija”, “unakazio me je za ceo život jer sam ostala samo sa jednim detetom
(druga beba je preminula)”, “grižu savest jer sam se porađala u državnoj bolnici”, “sramotu”,
“uništio mi je mene, dete, brak”, “imam zdravstvene tegobe kao posledicu, posle lose urađenog
carskog reza ne mogu da imam treće dete iako sam to dugo želela”, i slično.
NAJVEĆI BROJ NE PLANIRA DA TUŽI
Više od 72% ne planira da preduzima pravne mere protiv onih koji su odgovorni za to što su
preživele, dok skoro 14% kaže da do sada nisu preduzele pravne mere, ali da to nameravaju da
urade ubuduće. Samo jedna učesnica u našoj anketi je tužila lekara/ku. 13% njih nije htelo da se
izjasni o tome da li su tužile odgovorne ili nisu.
Veliki broj učesnica u anketi su navodile imena lekara, medicinskih sestara i bolnica, ili ordinacija, u kojima su preživele akušersko nasilje a koja mi ne objavljujemo, u skladu sa zakonom i Etičkim kodeksom novinara Srbije.
Izvor:JUGpress
