U Srbiji, poslednjih desetak godina romska zajednica se suočava sa problemom narkomanije i bolestima zavisnosti.
O problemu narkomanije i bolesti zavisnosti koji poprima epidemijske razmere kako u Srbiji tako i u Nišu i Leskovcu razgovarali samo sa Osmanom Balićem predsednikom YUROM centra iz Niša. II deo intervujua penosimo u celosti.
ROMinfomedia: Kasno je al’ ovo što ste rekli lađ bari, sramota al već je došlo do toga da se o tome(droga) javno govori, Mi imamo i drugi problem, bolesti zavisnosti alkohol, kockanje. Šta nam tu možete reći?
Balić: To je dobra tema takođe i to je vrlo rasprostranjeno i meni je žao što mi nismo isto otvorili problem alkoholizma i kocke. I to potpuno rastura porodice. Taj alkoholizam, za to smo pre imali savetovalište za alkoholičare i ako se sećate pre četrdesetak godina imali smo te klubove antialkoholičara. Baš su se tako zvali, klubovi antialkoholičara, gde je na jedan društveni, socijalani način uz pomoć druženja su ljudi pokušavali i lečili se uspešno od alkoholizma. Mi to imamo takođe jer smo malo i ojačali finansijski pa sada i to što se zaradi i to što nam stigne od dece iz inostranstva, sve to ide ili u kladionice ili u alkoholizam ili u drogu. Tako da o tim bolestima zavisnosti moramo da pričamo i najbolja forma je da i vi i mi i druge kolege naše širom Srbije, naročito u ovim većim romskim zajednicama, jer Niš, Leskovac, Vranje, Prokuplje, Bujanovac, tu su velike romske zajednice sa nekoliko hiljada ljudi. Mi moramo da uspostavimo ta savetovališta i mi moramo da obezbedimo i saradnju ministarstva zdravlja, da uradi tu analizu stanja kako zna i ume, da se toj analizi stanja pridruži i ministarstvo socijale, jer to počne kao medicinski fenomen a preraste u socijalni problem zato što stabilnu porodicu pretvori u siromašnu porodicu. Porodica se rasturi, ajde što se rasturi, finasijski i ekonomski sve se raspadne, nego ljudi umiru, otac i majka, još mi kako smo emotivni, ta sekiracija ubija. Ljudi dobijaju i karcinome i otac i majka, sve ode dođavola. Droga nikome sreću nije donela. I ta savetovališta o kojima govorimo a moramo zajedno da nastupimo i ja bih volio da u novom akcionom planu, šta on god značio, dal’ je dobar il’ nije, dal’ je samo forma i šminka al’ nema veze, mi moramo u akcionom planu za Rome za naredni period da ubacimo bolesti zavisnosti i narkomaniju i alkoholizam i kocku. Jer to nas stiglo i u tom smislu to je jedna vrsta borbe, kada govorimo o borbi. Da državni organi snime stanje, urade ozbiljnu studiju šta je i kako je, da, znate nešto kad ne možete da izmerite, ne možete da kvantifikujete, ne možete da odredite kol’ko toga imamo, onda ne možete ni da odredite mere. Da to urade, istraživanje, da istraživanja mi ozbiljno prihvatimo što pre, da romske nevladine organizacije koje su direktno i neposredno vezane za romska naselja, odmah otvaraju ta savetovališta. Naša organizacija je sama po sebi savetovalište za sve i za svašta i za legalizaciju smo radili i sve što treba.. Na kraju krajeva, to je romska organizacija. Sve što treba, da to radimo i ta savetovališta. Da povremeno vi izađete opet sa majicama, opet sa lecima, opet sa tribinama, opet sa razgovorima. Razgovorima se sve leči. Drugo mi ne možemo. Mi ne možemo da hapsimo, mada treba hapsiti te dilere droge jer ti dileri koji su u romskim naseljima, oni imaju neke šefove svoje. Ti šefovi su mafija, narkomafija. Svaka mafija je bliska vlastima. Kako to da se tol’ko trguje drogama a da se niko ne uzbuđuje.
ROMinfomedia: Ali zašto, ima jedan fenomen, u naselju dileri droge koji rade, koji su romske nacionalnosti, komšije, prijatelji ili celo naselje, ne prijavljuju to lice?
Balić: To je veliki problem. To je ta hipokrizija. Ljudi mora da se otreznimo, to odnosi glavu, od toga se umire i u tom smislu treba ljude upozoriti. Mnogo mi imamo neobrazovanih ljudi i da ne znaju šta su bolesti zavisnosti i kako se to završava. To se nikada, nigde, ne završava dobro. I pazite, nas nije ubio Holokaust i Porajmos i Hitler, droga može da nas ubije da nas satre jer gađaju na naše najmlađe, gađaju na naše romske porodice. Ako je nešto Rome očuvalo, to su romske porodice koje su najjače. U romskim porodicama smo sačuvali i jezik i kulturu i romanipe i dostojanstvo i kulturu nenasilja, da smo oprostili sve zločine svih. Dakle, gađaju nam na najtananije žice, na mlade i na porodicu. Kad, Zorane, to završe, neće biti Roma više. Neko možda to hoće, možda se radi o nekoj zaveri jer i ja mislim, ja se sećam toga, tad se i nisam bavio Romima, bio sam student, to je bilo tamo sedamdesetih godina, osamdesetih, kada mi je otac rekao da droga ima da nas ubije.
ROMinfomedia: Znači on je to prvi predvideo.
Balić: Tada nisu naši Romi donosili drogu, nego su gadžovani donosili drogu u romska naselja i to sad neću u kamere da kažem ko je donosio drogu, jer mi to nismo imali. Ako smo na nešto bili i ponosni, to je da se nismo drogirali. Ajde alkohol i ovo ali droga nije bila, sramota. To ste dobro postavili ali ono što hoću da kažem, to je suština toga, drogu, mi tako treba da se postavimo, da naša deca i ne probaju drogu. Paradigma uspešne borbe protiv narkomanije je da deca ne probaju drogu a ne može da se na ulici u romskom naselju slobodno trguje drogom. Ni da probaju jer droga je to. Kad je probaš jednom, pa drugi put, pa slatko, pa lepo ali za deset, petnaest godina umreš i to mora da im se kaže baš ovako kako ja govorim.
ROMinfomedia: Narkomanija i bolesti zavisnosti, to vuče jedan drugi problem, zapravo nasilje u porodici.
Balić: To socijalno devijantno ponašanje i nasilje u porodici…
ROMinfomedia: Da li naše žene trpe i roditelji stariji zbog toga?
Balić: Pazite, ja ne bih mogao da kažem da je nasilje u porodici deo naše tradicije. To je glupost. To je svojevrsni rasizam. Ja se sećam, svojevremeno, nisam se tada bavio Romima, bio sam neki ozbiljan inžinjer u institutu mom, kada se pojavila sida, pa onda Romi su podložni, promiskuitetni, kao menjamo partnere, koji bre menjamo partnere, nego su po inerciji znate, najravnije tabane imaju Romi, to kada neko drugi, gadžavani kad pričaju o nama. Naravno da to nije tako i posle se ispostavilo, to je bio zanemarljiv broj, to je bilo par njih, ovih homoseksualaca koji takođe imaju svoja prava. Oni su bili žrtve toga pa je bilo side i hiv-a u romskim zajednicama ali oni su tada kao neka politička kampanja, kao epidemija, kao korona. To je bilo na talasu tog nacionalizma i rasizma, antiromskog jednog spina tada. Ali ovo nasilje u porodici je deo te kulture, ja mislim da su naše porodice vrlo jake i da te porodice trebaju da se više promovišu u javnosti. Ne da nam oni neprosvećeni ljudi, alkoholičari, narkomani koji su žrtve pre toga bolesti zavisnosti, pa naravno kada nema dovoljno para a za svako uživanje treba para, kada nemaju to što trebaju onda postaju nasilni i mi smo u Nišu ovde imali da unuk bije dedu, koji je sakupljač sekundarnih sirovina, da mu uzme pare. Eto, to što nikad nije bilo ili da muž iskazuje to nasilničko ponašanje prema ženama, ja ne znam, pravo da vam kažem, kako smo mi došli do toga. Bilo je sporadičnih slučajeva, ali sporadičnih. Ti sporadični slučajevi zapravo pokazuju da se radi o vrlo stabilnim romskim porodicama koje mogu drugim nacionalnostima da služe za primer. To je jedna stvar, tradicija je naša protiv nasilja, njega ima u zadnje vreme više i o tome govore naše ženske organizacije i dobro je da govore o tome.
ROMinfomedia: Da li je to uzrok ovoga što ste pričali do sad, alkoholizma, narkomanije i kocke?
Balić: Jeste. Sve je to te socijalno devijantne pojave u porodici negde imaju kapislu. Nešto upali taj fitilj i onda se rasturaju porodice. Nasilje je sastavni deo narkomanije, vi morate da bijete, da otmete, da ukradete da bi imali za drogu, za rakiju i za kocku.
ROMinfomedia: To sam hteo, da pričamo malo više o tome. To je fenomen u romskoj zajednici, kocka. Ulaze ljudi u zelenašenje u uzimanje novca na kamatu.
Balić: O tome treba govoriti. O kamatašima, o zelenašenju i mi smo o tome govorili još pre dvadeset godina. A sećam se, evo opet mi otac pada na pamet, ti kamataši, ti zelenaši su čak mom ocu u želji da mu se osvete jer dok je bio živ, nije baš on davao na sebe, bio je ovako muž, su mu čak i spomenik srušili jer je on iš’o đonom na te kamataše i te zelenaše i te zlikovce koji na kamati onesposobljavaju, unesrećuju naše ljude i našu porodicu i našu zajednicu. To je takođe tema o kojoj mora da se govori. Mi u ovom trenutku nemamo instrumente sile i represije, mi nismo policija i to je još jedan razlog, da imamo Rome policajce ali ne samo Rome policajce, nego Rome policijske starešine koji znaju da vode politiku bezbednosti i sigurnosti. Kada govorimo o zelenašenju i o bankama, to je vrlo blisko ne bezbednosti, ti strahovi koji se javljaju u svim tim stvarima o kojima sada govorimo, dakle bezbednost je odsustvo straha. Ljudi ne smeju da se plaše. Prvo ne smeju uopšte da ulaze u te stvari ali mi moramo da sečemo grane na kojima sede i dileri drogom i ovi koji promovišu kocku i ovi koji su se na čudan način nekako obogatili prodajući drogu i ovi kamataši i zelanaši koji uzimaju ljudima sve i svašta i svašta rade tim dužnicima. Dakle o tim stvarima moramo da govorimo i da u što većoj meri obaveštavamo organe bezbednosti i organe koji ganjaju te pojave. Mi nemamo paralelne institucije niti smo nešto genetski predodređeni da budemo čistunci. Ne mi smo vrlo siromašna zajednica, vrlo neprosvećena zajednica i vrlo propulzivni, lako prihvatamo sve te negativne društvene pojave a radi se o ozbiljnim društvenim problemima a zato malopre kada smo govorili i o narkomaniji i o alkoholu i o kocki i o nasilju, za sve to nam trebaju ozbiljne institucije. Mi kao nevladina organizacija da započnemo tim savetovalištima. Da ne zaboravimo školsku decu, ovi zlikovci koji prodaju drogu u školama su nešto najopasnije. Deci moramo kući da govorimo šta je to, ne samo madraba, madraba, ne, nije samo draba, nego mora da se kaže šta je oko droge sve. U školama od prvog do četvrtog razreda, naročito u ovim starijim razredima od četvrtog do osmog razreda i naročito posle ovih naših u srednjoj školi i tog uzrasta, da se o tome otvoreno govori i što češće da nas ima i u vašim prilozima i na televizijama jer opet se vraćam na ovo a to neko može da se nasmeje na to, Hitler nas nije ubio ali ovo ako se pravimo nemušti i da ne znamo i da okrećemo glavu i da ćutimo e ovo može da nam dođe glave zato što smo mi nekako pogodni za te kriminalne strukture a kriminalom sada ne bave se samo Romi, nego se bave vrlo uticajni ljudi koji imaju i mogućnosti da nabave i to da prodaju i to da sakriju i da dođu do novca.
ROMinfomedia: Da završimo razgovor jednom lepom porukom. Vi ste radili projekat i radili ste na tome da promovišete zdrave stilove života. Na koji način? Da li je ovo način, promovisanje zdravih stilova života da se deca bave sportom, suzbijanje eto te narkomanije.
Balić: Sad ću da vam kažem. Ja inače sam bivši sportista. Ja sam košarku igrao, kažu neki vrlo dobro i sada nosim uspomenu od tog sporta ali sport vam je lek za sve. Kada govorimo o zdravim stilovima života, mi zapravo trebamo da se vratimo nečemu što smo imali kao praksu u romskim naseljima opet. Dakle u romskim naseljima ste imali i fudbalski klub i vi imate jedinstven fudbalski romski klub u Leskovcu Veternicu, ovde je bio Proleter, pa smo imali kao narod najveći broj šampiona u boksu, na svetu i sada imamo aktuelnog šampiona u boksu Tajsona Fjuria, dakle, mi smo sportska nacija inače. I to što kažem da su Cigani zgodni, pa to jeste i veći broj Roma, mi imamo taj filing i konstituciju, fizičku konstituciju za te senzibilne sportove. Nemate senzibilniji sport od boksa. Vi vidite, nijedan Rom bokser, nema razbijenu facu i lice, zato što mi imamo e to je sada malo genetika, što imamo to osećanje genetsko na opasnost. Vi stvarno u Nišu ste imali pa sigurno jedno pedesetak šampiona ex Jugoslavije u boksu. Svi oni izgledaju kao lutke, uopšte nemaju narušeno lice. Nikada naši bokseri nisu na silu dobijali mečeve samo na veštinu, na dribling i na eskivaže. Tu imali smo jedno fenomenalnog Asanovića pa Šaćirovića iz Prokuplja, pa pitaj boga koliko tih boksera, ne možete sve da nabrojite. Evo vidite Fjurija, kako Fjuri, pogledajte ga kako boksuje. On na eskivažu dobija u stvari, jer to kad promašite nekog, tu najviše gubite snagu. Kao neko ko se bavio košarkom i fudbalom, meni je nadimak Šeki u stvari i pola Niša me zna kao Šeki, samo sport. Šta trebamo da uradimo. Da Veternica, da se ojača, da Veternica bude jedan centar lokalne zajednice gde će da se otvori škola fudbala i malog i velikog i za mali i veliki nogomet ali ne samo u Leskovcu , nego tu imate i Vlasotince i Surdulicu i sve okolne gradove. Dakle sportom protiv svih ovih problema o kojima smo govorili. Sportista, retko kad možete da vidite da je nasilan u porodici. Sportisti su inače tolerantni ljudi. I u tom smislu škole boksa na primer. Mene su terali svojevremeno da revitalizujem bokserski klub u Nišu, taj Radnički koji je imao boksere svetskog nivoa. Tada nekako nisam imao ni volje, nisam ni znao šta to znači. Sada vidim, kada govorimo o narkomaniji ako niste u sportu onda ste na drugoj strani u ovoj negativnoj strani. Sport je melem za dušu i za telo. I u tom smislu kad me pitate o zdravim stilovima života, svi sportovi i naročito sportom, ono što sam primetio, da se naše devojčice ne bave sportom. Atletika, košarka, gimnastika,rukomet, sve je to kao što vidite ta diskriminacija zapravo mnogo dublje dopire do tih etničkih zajednica a mi smo etnocentrično društvo. Ja bih voleo da imamo primere devojčica koje se bave sportom i da u svim gradovima započnemo novu kulturu. To sada školovanje, obrazovanje i tako dalje, to je filozofija. Mi ćemo da se obrazujemo, samo nemojte da nam bijete decu kad otidnu u školu, uradite nešto sa sobom pre toga, pre nego što nas upozoravate da smo nepismeni. To što se ne kupamo, pa dajte nam vodu, pustite nam vodu, ne možemo da se kupamo bez vode. A što se tiče zdravih stilova života, prvo da ostanemo zdravi i mentalno, da ne budemo nacoši, nacionalisti, da nema nacionalizma i šovinizma u romskoj zajednici, od toga smo se valjda sačuvali i da krenemo i sa otvaranjem sportskih klubova amaterskih, amaterskog sporta u romskim naseljima ali to opet je na gradskim vlastima u gradovima u kojima živimo. Ne da to bude posebno romski, ne, da me pograšno ne shvatite. Sport je jedna socijalna kategorija, tu se ljudi druže, tu ja i vi razmenjujemo loptu i kad se boksujemo ja i vi razmenjujemo udarce,to je druženje. Jer vi imate bolesnike druge vrste pa onda mašinkom ide pa ubije desert, dvadeset ljudi.
Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Tvoje NE menja sve!-Pazi da se ne upecaš!“ koje realizuje ROMinfomedia.
