U svetu oholosti, rasizma, diskriminacije, govora mržnje postoje stvari koje su romskoj zajednici itekako važne:
Zločin koji ne sme biti zaboravljen. Pokret koji je prerastao u nadu. Država koja konačno prepoznaje svoju decu.
Bila je subota, 18. oktobar 1997. godine. Ulica Admirala Geprata u Beogradu. Trinaestogodišnji Dušan Jovanović vraćao se kući iz prodavnice, ne sluteći da ga iza ugla čekaju nasilje, mržnja i smrt.
Bez razloga. Bez reči. Samo zbog boje kože i toga što je bio Rom, Dušana su pretukli do smrti njegovi vršnjaci – mladići zaslepljeni predrasudama. I tada je Srbija izgubila dete, ali i deo svoje duše.
Ubijen je dečak. Ubijeno je detinjstvo. Ubijena je nada da ćemo ikada svi biti isti – ako budemo ćutali.
Godine tišine i otpora doprinele su trenutnom jedinstvu romske zajednice, inicijative koje su podržali svi romski aktivisti i romske organizacije, ali i Nacionalni savet romske nacionalne manjine Republike Srbije, kao i sve druge organizacije u Srbiji, ali i na Međunarodnom nivou.
Dušanov slučaj brzo je utonuo u zaborav. U izveštajima, medijima, arhivama, gotovo bez glasa. Ali među onima koji su odbijali da ga zaborave bila je Romska inicijativa za održivi razvoj (RIZOR).
Godinama unazad, ova organizacija je dosledno obeležavala godišnjicu Dušanove smrti, ne samo kao spomen na nevino dete, već kao poziv na buđenje društvene savesti.
RIZOR je kroz umetničke performanse, komemoracije, javne govore i edukativne događaje, okupljala Rome i nerome, aktiviste, institucije, školsku decu i novinare, poručujući:
“Dušan nije zaboravljen. I nikada neće biti.”
Ova inicijativa je probudila mnoge, ali je i pokrenula važne procese. Na sastanku sa Misijom OEBS-a u Srbiji, RIZOR je izneo predlog da se 18. oktobar obeležava kao godišnji memorijalni dan protiv nasilja iz mržnje, što je naišlo na punu podršku. Zahvaljujući Jovani Vuković i organizaciji Jednakost, održni su mnogi sastanci na ovu temu.
Takođe je i građanski otpor i institucionalna borba kroz pravnu formu doprinela dobrom delu ove inicijative za koju je posebnu ulogu u borbi za pravdu imala i Marina Simeunović, neumorna borbena aktivistkinja, koja je kroz svoj rad u organizaciji A11- Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, pokrenula više pravnih i javnih inicijativa da se Dušan ne zaboravi.
Upravo zahvaljujući njenoj viziji, nastala je ideja da se Park u tzv. Mitićevoj rupi na Slaviji preimenuje u „Park Dušana Jovanovića“ – kao trajni spomenik protiv mržnje, ali i kao mesto sećanja, okupljanja i edukacije.
Međutim ništa od ovoga ne bi bilo da nije postojala i politička volja: Nataša Tasić nije samo glas Dušanove generacije, već neko ko je svoje vreme i zalaganje u potpunosti posvetila jačanju međusobnog uvažavanje, ali i ostvarenje svih dobrih i pametnih inicijativa.
Naravno, bez institucionalne podrške, nijedna ideja ne bi mogla da zaživi. U tom smislu, najzaslužnija osoba za institucionalno priznanje i pokretanje ove inicijative je Nataša Tasić, umetnica, aktivistkinja, narodna poslanica i odbornica u Skupštini Grada Beograda.
Nataša je godinama istrajno radila na tome da Dušanovo ime dobije svoje mesto u ovom gradu, kao i mnoge druge značajne stvari, kada je romska zajednica u pitanju. I sada, zahvaljujući njenom zalaganju, na sednici Skupštine Grada Beograda koja se održava sutra, biće razmatrana tačka:
“Inicijativa da park u Mitićevoj rupi ponese ime Dušana Jovanovića.”
Ova odluka neće biti samo administrativni akt. To je istorijska ispravka. To je priznanje. To je zalog da ćemo učiti iz sopstvene prošlosti.
Deca treba da budu deca, bez rasizma, diskriminacije i govora mržnje, bez obzira na socijalni status, deci se detinjstvo ne sme uskratiti.
Ovaj park, ova inicijativa, ovaj datum ne odnose se samo na prošlost. Oni pripadaju sadašnjosti koja gradi i izrađuje zajedničku budućnost. Da se nijedno dete u Srbiji više ne plaši jer je drugačije.
Da se ne sudi po boji kože, jeziku, imenu ili veri. Da dete bude dete.
Ova borba je borba svih nas. I ona je danas i politička, i moralna, i ljudska.
Državna podrška je iskorak ka jednakosti, zajedništvu i međusobnom uvažavanju, ona je i više od toga, ona gradi bolje mesto za suživot svih nas.
Nijedan ovakav proces ne bi mogao da se ostvari bez podrške države.
Zato posebno zahvaljujemo:
Predsednici Skupštine Srbije Ani Brnabić,
Predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, kao i svim nadležnim institucijama, što su prepoznali značaj ove inicijative i stali uz istinu, pravdu i budućnost.
Danas Srbija pokazuje da ne okreće više glavu, da želi biti država svih njenih građana, uključujući i romsku zajednicu ne kao marginalizovane, već ravnopravan građana.
Verujemo da će država, kao i što jeste zauzela stav da zaštiti spomenik palim borcima u prvom svetskom ratu, ali i kapelice Tetkicu Bibiju, slavu romske zajednice u Gospodara Vučića 49 proglasiti za instituciju od značaja i u svojoj režiji formirati Arhiv Roma Beograda u svom vlasništvu i brzi, mesto za sećanje, znanje i budućnost i na taj način sprečiti sve one koji žele da trguju i manipulišu romskom kulturom i istorijom.
Dok se borimo za park i sećanje, postoji još jedno mesto koje čeka svoju institucionalnu potvrdu. To su prostorije u Gospodara Vučića 49, istorijsko jezgro romskog organizovanja u Beogradu.
Na inicijativu istoričara Milovana Pisarija i novinara Milorada Popovića, od 2015. traje borba da se ova lokacija očuva kao „Arhiv Roma Beograda“ trajna institucija kulture, pamćenja i identiteta, koja bi čuvala preko 100 godina romske istorije.
Ovo mesto ima težinu. I vreme je da je država prizna.
Dušan je svako dete. Srbija je njihova zemlja.
Dušan Jovanović više nije među nama. Ali njegovo ime živi. I živeće u svakom detetu koje će odrastati u zemlji gde su sva deca jednaka.
Ime parka. Inicijative. Arhiv. Sve to nisu spomenici prošlosti. To su temelji budućnosti.
U Srbiji gde se ne ubija zbog toga što si Rom. U Srbiji gde se imena ne brišu. U Srbiji koja pamti. I koja menja sebe na bolje.
Rominfomedia/ Milorad Popović
