Piše: Milorad Popovic, dugogodišnji romski novinar i aktivista.
Danas, dok je Beograd učinio istorijski čin i zauvek obeležio ime Dušana Jovanovića u srcu grada, nisam mogao da pobegnem od jedne istine, nas Roma nije bilo dovoljno.
U trenutku kada je trebalo da nas bude 5000, da se naš glas čuje, da pokažemo dostojanstvo, zajedništvo i poštovanje prema jednom nevinom dečaku čije ime simbolizuje bol čitave jedne zajednice, nas je bilo malo. Premalo.
Ovo nije samo pitanje prisustva. Ovo je pitanje svesti. Pitanje odgovornosti. Pitanje svesnog prihvatanja sopstvene istorije. Kroz vekove smo preživeli progon, diskriminaciju, prećutkivanje i zaborav. I svaki put kad smo padali, dizali smo se, ne zbog pomoći drugih, nego zbog naše unutrašnje snage. Ali danas, u vremenu kada imamo mogućnost da govorimo, da se organizujemo, da se ujedinimo, mi biramo da ćutimo, da se delimo, da se gledamo preko rovova sopstvenih taština, organizacija i sitnih interesa.
Sramotno je što danas, na mestu gde je dete ubijeno zato što je bilo Rom, nisu stajali rame uz rame svi, od romskih predstavnika u institucijama Republike Srbije, preko NVO sektora, do svake romske porodice koja zna koliko boli nepravda. Danas nije bio dan za ego, politiku, projekte, ni rivalstva. Danas je bio dan za dušu naroda.
Nisu nama problem gadžovani. Oni su, na kraju krajeva, uvek bili ono što jesu, većina. Problem smo mi sami sebi. Naša nezrelost, zavist, naše tihe podvale i nespremnost da priznamo da nas samo zajedništvo može spasiti. Ako ne naučimo da stojimo zajedno kada je najvažnije, kako da očekujemo da nas iko drugi poštuje? Ovaj dan je trebao da bude praznik romske svesti. Ipak, neka ostane kao opomena da bez unutrašnjeg mira i jedinstva nema budućnosti, nema integracije, nema stvarnog napretka.
Zahvaljujem svima koji su danas pokazali da im je stalo, koji su došli, koji su govorili, koji su pustili suzu, koji su razumeli da ime Dušana Jovanovića nije samo ime jednog dečaka, već ogledalo svakog od nas. Jer, tek kada budemo stajali jedni uz druge, moći ćemo da kažemo da smo narod koji je preživeo istoriju, ne samo kao žrtva, već kao zajednica koja je naučila da voli sebe.
SRAM NAS BILO SVE!
