Gordan Paunović, direktor organizacije Info Park, na tribini „Na kafi sa psihologom“ koja je u petak 7.aprila održana u Leskovačkom kulturnom centru, izneo je podatak da su mladi Romi prihvatili mlade Avganistance, da se druže pa je pitanje bilo i šta misli, šta ih je to spojilo, slična kultura ili nešto drugo…?
“Ne verujem da je slična kultura, to je to predubeđenje da Romi suštinski ne pripadaju ovom našem svetu, da oni dolaze iz Indije i onda taj Avganistan, koji je suštinski u nekom kulturnom smislu verovatno deo tog kulturnog prostora… Naše mišljenje je da u ti Romi, koji su bili najotvoreniji u školi „Branko Pešić“ u Beogradu, koju sam ja pominjao, su Romi koji su se vratili iz Nemačke. Oni su bili potpuno zapadni, govorili su Nemački, slušali su hip-hop… Oni su se prilično bili odvojili od nekih tradicionalnih romskih stereotipa, nosili su neku garderobu… Isto smo videli i kod klinaca Avganistanaca, koji se trude da budu što zapadniji, i onda je verovatno u toj njihovoj interakciji, jer su puno vremena provodili u školi se javilo neko prepoznavanje. Ali, ne bih da kažem da su Romi takvi, Avganistanci su takvi i da su oni prepoznali da pripadaju nekoj istoj kulturi koja je 7.000 kilometra od Srbije”, objašnjava Paunović.
Kaže da su im se pridružila i deca iz većinske zajednice.
“U toj školi su deca iz tog kraja, nisu to samo romska deca. Migrantske dece je u suštini bilo malo, jer su ona sve manje i manje i išla u školu. Na kraju se svelo na recimo 15-oro migranata iz kampa, a na početku ih je bilo 60-70… “, dodao je on.
“To je jedna divna školu, koju su ljudi koji tamo rade, profesori su entuzijasti, na žalost, direktor je umro pre nekoliko meseci, a jako puno je radio na tome da se cela ta sredina nekako intergriše, da deca živi kao što su jedno. Ta škola je jako svetao primer u Srbiji. Videćemo šta će biti sada kada je došao novi direktor, jer svaki čovek nosi neku svoju inicijativu. Ali, tamo su jaki koreni, tamo je prisustvo volontera i aktivista u školi jako veliko, mi smo radili časove stranih jezika za njih, za decu koja su se vratila iz Nemačke mi smo držali časove nemačkog da ne zaborave taj jezik. Dolazila nam je nemačka ambasada da protestvuje zbog toga što mi radimo, jer kao ta deca ne mogu da se vrate u Nemačku, zašto mi njih podsećamo na nemački jezik… Mi mislimo da oni treba to da zadrže, jer je to jedna vrednost, veština koja će im jednog dana biti potrebna u životu”, preneo nam je Paunović svoja iskustva.
