Rođeni sestrić Malike Jemović – Borine Koštane, Bajran Ramadanović – Bajro godinama je popravljao kišobrane i oštrio noževe na trgu kod stare Gradske pošte u Leskovcu, a onda sasvim iznenada tiho nestao u nepoznatom pravcu.
POPRAVIO SUNCOBRAN I KRALJICI MARIJI…
Leskovac 9/2026. – Prošlo je oko 10 godina kako je renovirana leskovačka tranzitna „Radnička“ ulica, u istoimenom „Radničkom naselju“.
Sa završetkom radova u ovoj ulici, a pre sadnje lipa u njoj, iznenada i tiho, nestao je njen najpoznatiji stanar Ramadanović Bajran, zvani „Majstor Bajro“, oštrač kuhinjskih noževa i „ekspert“ za opravku svakojakih kišobrana i suncobrana.
Majstor Bajro je skoro tri decenije „ordinirao“ na trotoaru preko puta do skoro Glavne pošte u Leskovcu, nadomak same obale reke Veternice, a u senci starih kioska štampe. Donosio je svoj čekrk sa oštrilom za noževe i kartonsku kutiju sa rezervnim žicama i ručno pravljenim alatom za brzu opravku kišobrana.
Bez velike muke skoro ceo dan vrteo je čekrk na postolju od stare šivaće mašine „Singer“, sve pevajući…
Pričali su nam tada u Podvorcu, u velikom leskovačkom romskom naselju, da je on navodno blizak srodnik Borine Koštane…
Politička dešavanja na leskovačkim ulicama devedesetih godina u veku što ostade za nama naneše mu manju štetu na čekrku, koje mu slučajno polomi neko od nervoznih, možda podnapitih „šetača“, i on se onda preseli u Radničku ulicu, tu na uglu i za bivše samousluge „Bled“, kod nekadašnjeg „Tričkovog mlina“.
„Jednom prilikom između dva svetska rata, pričao nam je Bajro, povede me moj deda, tada čuveni majstor za kišobrane, u glavni grad, na beogradsku Knez Mihajlovu ulicu. Beše lepo vreme. A onda se nekako zdade poveća vetruština u Knez Mihajlovoj ulici, iz pravca velike reke.
Jasno videh kako jednoj dami, od dve njih, vetar jako zavitla suncobran i baci ga u obližnju živicu stare kafane.
Ja brzo potrčah do žive ograde i videh dve-tri dosta iskrivljene žice na suncobranu…
Priđoh dedinom čekrku i rekoh mu da ja opravim ovaj suncobran. Imao sam oko 12 godina. Deda nekako pristade. Nije prošlo mnogo vremena, a svileni suncobran u mojim rukama bio je ponovo kao nov…
Ona lepša gospođa izvadi novce i plati mome dedi. On ustade, pokloni se do zemlje i reče: „Hvala, Vaše Veličanstvo, nije trebalo“… I dame odoše.
„Sinko, ti si srećan čovek danas, popravio si suncobran kraljici Mariji“, reče moj deda ushićeno…
Taj dan sam zapamtio zauvek i pamtiću ga dok sam živ…“, reče nam sa setom majstor Bajro u našem srdačnom, i kako beše u poslednjem razgovoru…
„Nema leba više, brate, u ovome našem zanatu. Kišobran na pijaci ili kod Kineza danas možeš da kupiš za male pare… A i evo kičma me steže, guraću nekako do Sv. Vasilise, do sredine januara, pa posle kako mi Bog da…“, reče Bajro dok su se nebom nad gradom, u mesnoj zajednici „Marko Crni“, kojoj pripada i romsko naselje „Podvorce“, zlokobno spuštali oblaci veoma tamni, noseći nevreme…
Drhtavim rukama sakupi ostarela oštrila, priručni alat i rezervne žice, kao i čekrk, i ode put romskog naselja.
„Pa, bahtalo nevo breš“ („Srećna Nova godina“), reče mi Bajro na našem rastanku.
Dve sedmice nakon Pravoslavne nove godine i dočeka iste u „Domu kulture Roma“ rekoše nam da je Bajro otišao sasvim tiho za Vranje, svojim bližnjima, i nikom se nije javio na rastanku…
Odlaskom majstora Bajre sa leskovačkih bulevara otišao je zauvek i ovaj stari, svojevremeno veoma popularni zanat u Leskovcu: oštrenje kuhinjskih noževa i opravka starih kišobrana…
Tomislav Stevanović
