U poslednjih nekoliko godina svedoci smo zabrinjavajućeg porasta antiromskih narativa širom Balkana i Evrope. Diskriminacija Roma, iako duboko ukorenjena u istorijskom i društvenom kontekstu, danas poprima nove oblike i intenzitete, naročito u politički i ekonomski nestabilnim periodima.
Bezbednosna situacija romske zajednice ne ogleda se samo u fizičkoj ugroženosti, već i u konstantnom osećaju nesigurnosti izazvanom govorom mržnje, sistemskom diskriminacijom i medijskim stereotipima. Ovi obrasci stvaraju atmosferu u kojoj Romi postaju najlakše mete frustracija većinskog društva.
Kako je još pre više od dve decenije upozoravao Osman Balić, jedan od najistaknutijih romskih lidera i boraca za ljudska prava: „Romi su uvek prvi na udaru kada društvo uđe u krizu, jer se od njih pravi žrtveni jarac za neuspehe većinske politike.“
Nažalost, ova njegova misao i danas ostaje potpuno aktuelna.
Romi u Srbiji i regionu, stalno su na margini društvenog konteksta, često se o Romima govori bez Roma, a i problemi se rešavaju bez učešća romskih eksperata, koji dolaze iz zajednice i poznaju suštinsku problematiku, ali i načine na koji se ona može rešavati i kako unaprediti život i položaj, najugroženijoj i najsiromašnijoj zajednici. Koja se i pored različitih programa, mera i eksperimenata i dalje suočava sa institucionalnom diskriminacijom: otežanim pristupom obrazovanju, zdravstvenim uslugama, tržištu rada i stanovanju. Uz to, javni diskurs ih često prikazuje kao „problem“ koji treba rešavati, umesto kao ravnopravne građane jednog društva. Nacionalističke frustracije koje proizlaze iz tranzicionih gubitaka, ratova devedesetih, ali i savremenih političkih tenzija, dodatno pogoršavaju položaj romske zajednice.
U kriznim situacijama, bilo da se radi o ekonomskim poteškoćama ili političkim nestabilnostima, Romi postaju „pogodno objašnjenje“ za neuspehe vlasti. Ovakav narativ ne samo da je opasan, već kao takav proizvodi i realne posledice: porast nasilja, govora mržnje i društvenu izolaciju Roma.
Antiromski narativi kao pan-evropski problem, često se javlja kao evropski kontekst iz koga se izvlači resurs za razne edukacije, organizovanja i pisanja stretegija, koje ostaju samo mrtvo slovo na papiru. Na nivou Evropske unije, situacija nije mnogo bolja. I pored Strategije EU za inkluziju Roma i brojnih akcionih planova, u mnogim državama, uključujući Mađarsku, Bugarsku, Slovačku, Češku, pa i razvijene zemlje poput Nemačke, antiromski narativi dobijaju na snazi. Političke partije krajnje desnice koriste Rome kao „dokaz“ neuspeha multikulturalizma, a desničarski pokreti ih targetiraju kao „bezbednosni problem“.
U stvarnosti, Romi su mnogo češće žrtve nasilja nego počinioci. Međutim, ta činjenica retko dolazi do šire javnosti. Kako ističe Balić: „Društvo koje dopušta da Romi budu tretirani kao građani drugog reda, otvara prostor za urušavanje demokratije u celini.“
Potreba za drugačijim pristupom, jasna je mera i potreba da se Romi direktnije uključe kao eksperti, kao neko ko zna suštinsku problematiku i kako da ona bude vidljivija sistemski, politički, društveno i u svakom drugom kontekstu, kao rešenje, kao resurs i kao zajednica koja doprinosi bruto društvenom procesu i proizvodu, onda to znači da ih treba prepoznati kao partnere, a ne kao jednokratnu upotrebu.
Zapravo, rešenje nije u daljem marginalizovanju, već u uključivanju Roma u sve društvene procese, posebno u medije i javni život.
Nacionalna Asocijacija Romskih Novinara (NARON) smatra da bez stvaranja prostora za romske glasove, medijska slika će ostati jednostrana i podložna manipulacijama. Pored toga, bezbednost romske zajednice mora postati prioritet u agendama državnih institucija i međunarodnih organizacija. A to uključuje:
-efikasnu primenu antidiskriminacionih zakona,
-zaštitu od govora mržnje i onlajn nasilja,
-adekvatne reakcije policije i pravosuđa na zločine iz mržnje,
-podsticanje inkluzivnih politika i projekata koji jačaju međusobno poverenje.
Romi nisu i ne smeju biti „lak plen“ političkih i nacionalističkih manipulacija. Njihova bezbednost nije pitanje samo jedne manjinske zajednice, već merilo demokratskog kapaciteta celog društva. Onoliko koliko je siguran i uvažen Rom u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Mađarskoj ili Nemačkoj, toliko je siguran i sam temelj demokratije tih država.
ROMinfomedia/Milorad Popović
